24/10/2021

Дилема

Магазин

МИЛКО ГРМУША: Републике Српске има и без Дејтона, БиХ тешко

Након потписивања Дејтонског споразума најутицајније западне земље креирале су неписану политичку агенду према којој су заједничке институције у БиХ, по самом Уставу БиХ, политички слабе и са малим и ограниченим бројем надлежности, те да их је зато потребно јачати.

Суштина свих политичких процеса била је у снажењу централних органа БиХ. Креатори политика су усвојили правило према којем сваку недовољно јасну одредбу написану у Дејтону треба тумачити ин фаворем снажења централних органа. Дат је задатак дипломатама тих земаља да на дневном нивоу инстистирају на снажењу централних органа БиХ. Идеја ове политичке интенције саџана је у максими: „Прво БиХ“.

У том смислу је формиран и фамозни ПИК, Савјет за имплементацију мира, орган који нити једним словом није предвиђен Дејтонским споразумом. Потом је ПИК ноторним бонским овлашћењима покушао да високом представнику омогући надлежности које му уопште нису дате Дејтонским споразумом. Високи представник је потом, позивајући се на та тзв. „бонска овлашћења“, доносио законе и смијењивао демократски и легално изабране функционере, иако му чак ни тим тзв. „бонским овлашћењима“ нигдје није дато право да доноси законе, а 2005. године је и сам Уставни суд БиХ у својој одлуци потврдио да је правно недопустиво да високи представник доноси одлуке против којих није дозвољен правни лијек (предмет АП 953/05).

Такође, у Мишљењу Венецијанске комисије од 2005. године о положају, надлежностима и улози високог представника у БиХ наведено је да апсолутно нема мјеста једностраном наметању закона и других правних аката од стране било којег појединца, укључујући и високог представника. Венецијанска комисија је још прије шеснаест година улогу и положај високог представника правно окарактерисала као недопустиве и непримјерене демократској и правној држави.

Поред тога, евроатлантске интеграције као прокламовани циљ свих страна у БиХ након рата коришћене су за јачање централних органа БиХ. Због тога је Република Српска прво одбацила НАТО интеграције БиХ као свој циљ, а на испиту су и европске интеграције, додуше не толико због Републике Српске, него више због саме ЕУ и недостатка политичке воље у њој самој за даље проширење.

Данас кад се дешавају тектонски глобални геополитички, идеолошки, друштвени, технолошки и економски потреси, тренутак је да се САД, као водећа свјетска сила која је учествовала у креирању Дејтонског споразума, запита да ли јој је више у интересу постојање БиХ на дејтонским основама и са промјењеном парадигмом, у правцу свођења централних органа БиХ на дејтонских десет надлежности, или изазивање трајне нестабилности и преузимање одговорности за ту нестабилност.

За БиХ постоје три рјешења:

I) наставак агоније и наставак ненасилног сукоба који ће неминовно експлодирати у одређеном тренутку, при чему ће БиХ бити означена као пропала држава, failed state;

II) сецесија Републике Српске коју неће признати ФБиХ и најутицајније земље Запада, чиме ће се у Европи отворити нови придњестровски конфликт и трајан извор не само политичке, него и безбједносне нестабилности, што ће поново бити означено као неуспјех САД као креатора Дејтонског споразума;

III) нови политички договор у БиХ, подржан од стране највећих глобалних сила предвођених САД, чија суштина ће бити повратак изворном Дејтону, елимисање свих централних институција БиХ које нису предвиђене Дејтоном сем можда заједничких оружаних снага, али и нова политичка парадигма „Прво ентитети, а онда БиХ“.

Идеја је да БиХ буде заједница самосталних ентитета која ће имати столицу у Уједињеним нацијама и која ће омогућити слободан проток људи, капитала и роба између ентитета. Објективно, никога у свијету не занима каква је унутрашња уставна и политичка структура у БиХ. Зато ће тај пројекат бити и даље означен као спољнополитички успјех САД. Супротно, САД ризикују репризу кабулског сценарија и ново међународно понижење.

Од суштинске важности у овом тренутку јесте улога његове екселенције амбасадора САД у БиХ, г. Ерика Нелсона који ће морати пронаћи времена, стрпљења, дипломатске мудрости и политичке вјештине како би доносиоцима одлука у Вашингтону стрпљиво објаснио да САД морају промијенити стратешки приступ у БиХ. Не због Републике Српске, него због опстанка БиХ као стабилне државне заједнице и очувања међународног престижа самих САД.

С тим у вези, уз продубљивање сарадње са Русијом и Кином не само на политичком, него и на економском нивоу, поруке Републике Српске морају примарно бити слате према два кључна центра моћи који могу имати највише политичке штете у случају ескалације кризе у БиХ, а то су Вашингтон и Берлин. Те поруке морају гласно упозоравати на сљедеће:

I) Република Српска прихвата и поштује Дејтонски споразум и уставну структуру њиме успостављену. Тај споразум је успоставио мир и стабилност у БиХ, а свако одступање од тог споразума изазива нестабилност, сукоб и нестанак БиХ. Будући да је западни политички фактор у међувремену инсистирао на мијењању дејтонске структуре у БиХ, онда он и сноси одговорност за непредвидиву будућност.

У том смислу, Република Српска истиче да све једностране измјене уставног уређења БиХ неће утицати на оригинарне надлежности и субјективитет ентитета, него саме БиХ, те цитирамо и став Уставног суда БиХ изнесен у предмету АП 953/05: „Устав БиХ такође има дуалну природу – има међународну страну као један од темеља постојања и међународног признања Босне и Херцеговине у међународној заједници држава…“(види предмет АП 953/05, т. 67, стр. 21). Дакле, сам Уставни суд БиХ је правно верификовао чињеницу да БиХ је Дејтонски споразум темељ постојања БиХ, а не њених ентитета, а чиме је од стране самог Уставног суда БиХ мериторно одбачена теза бошњачког политичког фактора да су ентитети ти који своје постојање дугују Дејтонском споразуму. Заправо, управо је супротно, БиХ је та која постоји на основу Дејтонског споразума и БиХ је та која губи свој легитимитет и темељ постојања и међународног признања у међународној заједници држава уколико се из било којег разлога противправно напусти слово Дејтонског споразума.

II) Да би се, ипак, спријечила ескалација кризе у БиХ, Република Српска тражи реафирмацију договора у Дејтону и враћање надлежности ентитетима које су им тим споразумом и дате. Будући да БиХ никад није мијењала свој устав, све у међувремену пренесене надлежности на заједничке институције БиХ нису уставно верификоване. Оне су практично привремено дате на коришћење заједничким институцијама БиХ, а сама БиХ је показала да није у стању да их успјешно користи, а за шта је најбољи доказ тренутно стање у БиХ које је на ивици потпуног политичког, економског и друштвеног колапса. Зато их треба вратити на располагање њиховим легитимним титуларима, односно ентитетима.

III) Да би се снажило постојање БиХ, не само да је потребно реафирмисати њену дејтонску структуру, него је потребно мијењати и агенду кад је ријеч о њеној будућности. То значи да је потребно усвојити парадигму „Прво ентитети“, а што значи да је потребно додатно снажити ентитетска овлашћења у процесу европских интеграција. Европска унија на највишем нивоу треба да комуницира са Предсједништвом БиХ које је по Уставу БиХ надлежно за вођење спољне политике БиХ, док се преко механизма координације требају ријешавати техничко-оперативна питања кад је ријеч о процесу усклађивања домаћег са законодавством ЕУ. Наравно, све под условом да ЕУ макар вербално жели да БиХ настави свој европски пут.

IV) Будући да високи представници немају овлашћење да намећу законе, ти њихови „закони“ немају одговарајући уставни основ и, самим тим, представљају озбиљну правну аномалију у БиХ. Као израз спремности за компромис, Српска предлаже да Парламентарна скупштина БиХ усвоји усаглашене законе у редовној процедури, а у вези материје коју су регулисали тзв. закони високих представника. Све док се не постигне компромис у вези садржаја тих закона, ти закони неће бити сматрани за легитимне што се тиче Републике Српске и она их неће примјењивати. Одговорност за такво стање неће и не може бити на Републици Српској, него на онима који су креирали и подржавали неуставна и недејтонска рјешења ОХР-а.

V) Будући да Савјет безбједности УН, у складу са Дејтонским споразумом, није именовао г. Кристијана Шмита за високог представника у БиХ, Република Српска сматра да у БиХ тренутно не постоји високи представник. У том смислу, посебно је потребно нагласити да је и Уставни суд БиХ горе означеној Одлуци број АП 953/05 истакао да „именовање високог представника потврђује Савјет безбједности Уједињених нација, које је одобрило и Дејтонски мировни споразум као и распоређивање трупа у Босни и Херцеговини“ …“(види предмет АП 953/05, т. 46, стр. 16). Дакле, сам Уставни суд БиХ, у који се заклињу представници бошњачког политичког фактора и дијела међународне заједнице, својом одлуком је експлицитно потврдио да високог представника у БиХ потврђује Савјет безбједности УН и то је егзактна правна чињеница.

С тим у вези, свака активност г. Шмита у правцу вршења надлежности високог представника које су прописане Дејтонским споразумом не само да ће се сматрати нелегалном, него ће одговорност за исту, односно додатну нестабилност која ће услиједити, сносити примарно Њемачка и САД. Република Српска тражи да Уједињене нације посебном резолуцијом редефинишу положај, сврху и улогу високог представника у БиХ, на начин сличан редефинисању улоге УНМИК-а на КиМ након 2008. године, а посебно након 2013. године, те за нас није спорно да високи представник остане присутан у БиХ као савјетодавни орган који помаже сувереним институцијама у БиХ да развијају све елементе потребне за имплементацију Дејтонског споразума, али без било каквих надлежности којима може доносити или наметати било какве одлуке и рјешења, сем права вета на употребу оружаних снага у БиХ у случају било каквог насилног унутрашњег конфликта. Након тога позивамо Савјет безбједности УН да својом одлуком именује новог високог представника у БиХ.

У сваком случају, политика Републике Српске мора инсистирати на мирним политичким процесима, без употребе насиља, али и на очувању стабилности земље. Врло је важно јавности земаља ЕУ и САД слати континуирано поруку да је нестабилност у БиХ изазвана утицајима влада тих земаља које су системски и плански нарушавале успостављени баланс, те да рјешење треба тражити у враћању баланса, а не новим интервенцијама науштрб дејтонске структуре земље.

Извор: Српска инфо

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.