24/10/2021

Дилема

Магазин

МИЛКО ГРМУША: Грађанин Шмит – високи пуномоћник бошњачке политике у БиХ


Један од основних парадокса на политичкој сцени Босне и Херцеговине, а о којем у јавном простору готово да није било ријечи у протеклих 25 година, иако у БиХ свега мањка сем малог милиона политичких акробација, јесте сљедећи интересантан феномен.

Српски политички фактор у свом наративу БиХ генерално третира као практично несамосталну и несуверену земљу, која не посједује елементарне капацитете и ингеренције државе, као мјесто жестоко конфронтираних унутрашњих и спољних интереса и као нежељену заједницу три конститутивна народа, које не веже било шта сем спољне силе и комплексних међународних односа. Бошњачки политички фактор, са друге стране, у свом јавном наративу БиХ третира потпуно супротно: БиХ је суверена држава која је самостална, којој нико са стране не може наметати било шта, која има практично миленијумски државно-правни континуитет.

У пракси, занимљиво, све је обрнуто: српски политички фактор инсистира на сувереној БиХ, у којој одлуке доносе људи у самој БиХ, а сама Република Српска трпи највише притисака са стране јер је њен основни захтјев да се нико са стране не мијеша у унутрашње односе у БиХ. Бошњачки фактор у пракси не да призива, него инсистира не само на страном мијешању у унутрашње политичке односе у БиХ, него додатно захтијева и конкретну међународну интервенцију којом би се мијењала унутрашња уставна структура земље и са стране регулисали интерни политички односи.

Као у оном чувеном Ју тјуб клипу о војнику ЈНА који одговара новинару на питања о ратним дејствима: ми Срби смо као против БиХ, а заправо најснажније потенцирамо њену сувереност, а Бошњаци су као за БиХ, а на тацни су предали њен суверенитет странцима.

У комплексним политичким околностима у којима се Република Српска нашла након што је Валентин Инцко, супротно свим демократским и уставним правилима одлучио да наметне један контроверзан закон, те након што је у БиХ дошао њемачки политичар Кристијан Шмит, који је у свом коферу донио много великих ријечи и амбиција, а мало општег консензуса о свом статусу и легитимитету, питање које се намеће јесте шта Република Српска треба да ради у наредном периоду како би сачувала своје легитимне интересе, национални дигнитет, политичку и економску стабилност.

Република Српска треба да смањи буку, а појача рад и у наредном периоду дефинише јасан став како према г. Шмиту, тако и према политичким процесима који неминовно предстоје. Оно што је сигурно је да су сви релевантни политичари у Српској свјесни да ће са г. Шмитом, прије или послије, ипак морати разговарати и да његова политичка снага и ауторитет нису толико везани за његову оспоравану позицију високог представника, већ за чињеницу да је он релативно високопозиционирани представник политичког естаблишмента Њемачке. А Њемачка, будући велика европска сила, неће дозволити понижавање и игнорисање њеног човјека у БиХ. То је факт који морамо да разумијемо да бисмо успјешно креирали адекватне политичке одговоре.

Руководство Републике Српске је у претходном периоду и прије најновије политичке кризе најављивало разговоре с ФБиХ и политичким представницима Хрвата и Бошњака у БиХ о будућем статусу Босне и Херцеговине. Ако је Српска у више наврата одлукама Народне скупштине Републике Српске већ формализовала ову намјеру, онда је неспорно да је њено руководство спремно да разговара и да политичке разговоре о будућности БиХ не може одбацивати као такве, јер би иначе поступало супротно и својим јавно прокламованим политичким ставовима и донесеним одлукама Народне скупштине. Кад причамо у саговорнику о овим темама с бошњачке стране, посљедњи догађаји, поред свих негативних страна које су донијели, отворили су и једна сасвим нова врата.

Конкретно, ако смо већ најавили разговоре о будућности БиХ с политичким представницима Бошњака и Хрвата, те имамо данас ситуацију да не знамо у којем формату да разговарамо с Кристијаном Шмитом, а јасно је да ћемо морати разговарати, онда њега треба да третирамо као пуномоћника читавог бошњачког политичког естаблишмента. Сви бошњачки политичари, из власти и опозиције, уједињени су у подршци Шмиту. Грађанско право познаје институт мандата, односно уговора о налогу у којем једна страна, налогодавац, односно мандант, издаје налог другој страни, налогопримцу, односно мандатару, да у његово име и за његов рачун изврши одређене правне (и)ли фактичке послове. У конкретном случају, бошњачка политика је дала налог, односно мандат Кристијану Шмиту да у њено име и за њен рачун води бошњачку политику и инсистира на уређењу БиХ у складу с визијама и идејама бошњачких политичких фактора. Кристијан Шмит је овлаштени пуномоћник бошњачке политике и баш у том својству и капацитету треба да га третира Република Српска, и то не само јер његово именовање прате бројне контроверзе и смањен легитимитет, већ још више зато што је он већ неколико пута најавио да ће „надограђивати ентитете“, односно најавио је чак и оно што се Педи Ешдаун није усудио да уради: изразио је амбицију да својим једностраним одлукама мијења уставни поредак земље. То је кључни разлог због чега је самог себе позиционирао као пуномоћника бошњачке политике, јер је управо такав став њихова давно прокламована идеја.

Према томе, ако је већ јасно да ћемо с њим морати разговарати, онда ‘ајде да ствари поставимо на право мјесто и да их назовемо правим именом. Више нема скривања, нескривена намјера да се БиХ централизује према жељама Сарајева персонификована је у Кристијану Шмиту и политички представници Срба треба добро и систематично да се припреме прије разговора с њим, јер је он овлаштени бошњачки преговарач о будућности БиХ. Немамо потребе да било шта озбиљно разговарамо с предсједницима СДА, СДП-а, НиП-а или неке друге бошњачке странке, јер они немају капацитет за доношење одлука, а и не желе да их доносе – они су тај капацитет пренијели на грађанина Шмита и умјесто да чекамо да се на једвите јаде неки договорчић направи с једним бошњачким политичарем, а да га сутра минира онај други, хајде да директно разговарамо са човјеком који умјесто Бошњака може да доноси одлуке.

На овај начин не само да ћемо објаснити унутрашњој јавности због чега разговарамо с грађанином Шмитом, него ћемо створити претпоставке да урадимо и далеко озбиљније ствари. Примарно, сви наши ресурси морају бити стављени у службу слања јасне поруке европској и свјетској јавности да ће грађанин Шмит бити директно одговоран за све будуће процесе у БиХ које он својим евентуалним једностраним одлукама буде покренуо. То конкретно значи да за сваки терористички напад било гдје у Европи и свијету, а који буде имао везе с БиХ и радикалним исламистима, треба да буде повезан са грађанином Шмитом и Њемачком, јер су они одлучили да преузму одговорност за стање у БиХ својим једностраним одлукама које нису добиле подршку у формалним процедурама пред домаћим институцијама.

То је једини језик који политичари разумију, одакле год да долазе и из које год да су земље. Уколико би, не дај Боже, неки терориста повезан с БиХ некад дигао у ваздух аутобуску станицу у Франкфурту, за такво стање треба учинити одговорним грађанина Шмита уколико одлучи да наметне било какву одлуку. Уколико индекс корупције, прања новца и других криминалних дјела буде још негативнији у БиХ у будућности, за то треба учинити одговорним грађанина Шмита и његов политички бекграунд ако он буде доносио ама макар иједну једнострану одлуку.

Овај страх од преузимања одговорности за комплексну и ровиту БиХ је био кључни разлог због којег је међународни фактор у протеклих 15 година избјегавао да доноси одлуке у БиХ. Ако грађанин Шмит жели да покаже храброст, онда му треба одговорити адекватном мјером.

Основни предуслов да бисмо то били у стању нису патетични изливи политичког јединства, бучне и велике ријечи које не прате конкретна дјела. Да бисмо били у стању да урадимо овај озбиљан посао морамо у институције да вратимо оне најспособније, а не најподобније, да своју политику градимо дугорочно, да не гасимо тренутне пожаре, да не мислимо како да јефтино предрибламо једни друге. Пред нама су огромни изазови и они захтијевају оно најбоље што овај народ има.

Сви наши будући разговори и политичка позиција морају бити стриктно везани за пуно поштовање основних људских права и слобода, поштовање најбољих демократских пракси и пацифистички обојени. Наше најснажније оружје јесу право, закон и демократија. Уколико на било који начин сами себи избијемо те аргументе непромишљеним потезима, као што су тук на укту недавне одлуке Народне скупштине Републике Српске, онда сами себи сијечемо грану на којој сједимо. Ту морамо бити далеко паметнији, мудрији и гледати мало даље од сопственог носа.

У озбиљним смо проблемима и ово је преломни тренутак за Републику Српску и наш народ. Уколико политички лихвари и(ли) аматери буду ти који ће навигирати наше будуће процесе, не треба имати сумње да ће наш брод опасно да се насуче и да ће штета бити непоправљива.

Извор: Независне новине

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.