24/10/2021

Дилема

Магазин

МАРКО ШУКА: Измјеном изборног закона до праведније Српске

Измјене изборног закона да би дошли до транспарентнијег и поштенијег изборног процеса и разговори опозиционих партија у Републици Српској, као и заједнички разговори о изборном систему, кључне су политичке теме у ишчекивању општих избора 2022. године.

Они који тврде да то не смије бити политичко питање, или не разумију или се праве да не разумију да је то и прворазредно политичко питање. Међутим, те измјене не би смјеле да буду на штету Републике Српске.

Приједлог за спајање функција предсједника Републике Српске и српског члана предсједништва БиХ,  дочекан је са тврдњама да то представља даљу разградњу Дејтона. Питање је колико има Дејтона, те да ли је свака разградња лоша по интересе Републике Српске.

По некима би бирање српског члана предсједништва БиХ у Народној скупштини Републике Српске или у Парламенту БиХ био корак уназад у демократском смислу. Наводе да би то довело до још веће политичке нестабилности, да би се тиме угрозио систем подјеле власти и међусобне контроле између различитих институционалних нивоа.  Неки опет сматрају да предлагач нема људе за обје позиције.

Међутим јасно је да је овдје циљ предлагача да и формално правно озваничи оно што је у пракси већ увелико присутно, а то је концентрација власти и моћи у виду једне функције и једне особе.

На овом сложеном питању  јасно може да се прати однос према институцијама Републике Српске и један је од показатеља како ко схвата Републику Српску.

Уколико пођемо од тога да је нама најважнија Република Српска, самим тим нам је важније ко је предсједник Српске, него рецимо ко је члан предсједништва БиХ. На том фону, ако знамо да предсједник представља Републику није нелогично да он буде и српски члан предсједништва, те да тако представља Српску и унутар, а и изван БиХ. Ово је посебно важно пошто ми немамо министра спољних послова.

О овом недостатку представљања Српске у Европи и свијету можемо говорити, али не смијемо занемарити потребу да се чује глас Републике Српске. Понајбољи начин за то је да представништва дјелују као канцеларије при дипломатско-конзуларним представништвима Републике Србије.

Овдје је јасно да ономе коме је позиција члана предсједништва БиХ важнија или једнака предсједнику Републике Српске људи у Републици Српској неће дати глас, односно мала је вјероватноћа да ће тај обнашати неку од те двије функције. Такве политичке фигуре и погледи на Републику Српску мало се разликују од оних у ФБиХ.  Они су ближи некој врсти унитаризма, босанства, политичкој нацији америчког типа, него доминантним ставовима грађана Српске.

Према ономе што стоји у несталом Уставу ове дејтонске БиХ, нити је власт ентитета делегирала вршење власти БиХ, нити је БиХ делегирала власт ентитетима. Обје произилазе из овог споразума и чине власт у БиХ.

Међутим схватање три народа и жеље и рад да се повећа или смањи нека надлежност, представљају политички живот већ четврт вијека. Све додатно усложњава колонијални положај и однос гувернера према читавој БиХ, те прихватање туторства и тражење подршке тих гувернера од стране домаћих политичара.

Измјена ових тачака Устава и Изборног закона, односно усмјеравање пажње ка њима, представља подизање прашине великим темама и занемаривање самих побољшања и демократизације изборног процеса, а за шта су одговорни и они који ове теме потежу колико и они који насједају на такве приједлоге. 

На путу ка демократизацији изборног процеса и друштва Републике Српске и БиХ кључнa је већа одговорност изабраних представника према грађанима, могућност ванредних избора те техничко побољшање и праћење избора.

Прије пар година тада доцент на Факултету политичких наука у Бањој Луци Владо Симовић дао је озбиљан приједлог о начину  промјене изборног система у Републици Српској. Посебно обраћајући пажњу на повећање степена одговорности код изабраних политичара.

Он је сматрао да је у Републици Српској могуће увести већински изборни систем двокружног типа, гдје би Српска била подјељена на 83 изборне јединице које су једномандатне и у којима се избор посланика врши двокружним системом гласања.

По тој идеји, свака од изборних јединица би имала око 17.000 гласача.

Овим би се остварила већа присност између бирача и изабраних представника. Будући да се иде кроз двокружни систем гласања и пошто се бира један посланик у једној изборној јединици остварује се већа веза између изабраног представника и његових гласача. У таквом изборном моделу посланик мање зависи од моћи партије а много више од свога статуса код бирача у изборној јединици.

Овај приједлог је несумњиво много бољи и демократскији од  онога који се чује од појединих политичара, а говори о томе да треба дати мандате политичким партијама. Везивањем мандата за политичке странке једино би помогло неспособним партијским лидерима да дисциплинују неморално и непринципјелно чланство. Да ли ли је то онда дио рјешења?

 У већинском изборном моделу, посланици су свјесни да директно зависе од бирача у својој изборној јединици. Увиђају да им је у процесу њиховог избора, али и реизбора неопходно да се око њих постигне шири бирачки консензус, те почињу да се одговорније понашају према бирачима који су их изабрали.

Овим се отвара пут ка демократскијим установама и консолидацији демократије, уз парламент који је функционалнији и у којем би било мање непоштовања изборне воље грађана.

О значају увођења могућности ванредних избора за крхку демократију попут наше,  није потребно посебно наглашавати.

Када је ријеч о проблему транспарентности и смањењу неправилности током самог изборног дана,  измјене треба да се огледају у техничким питањима односно у скенирању гласачких листића чиме се смањује могућност  изборног инжињеринга, те контролом софтвера ручним бројањем листића. Овим би имали резултате за кратко вријеме након затварања биралишта, што такође сужава могућност било какве манипулације.

Друга доминантна тема у првих пола године, а вјероватно ће бити и у наставку све до 2022. је наступ опозиционих партија на будућим изборима, те њихова персонална рјешења за инокосне позиције.

Опозиција иако не изгледа јединствено, дјелује синхронизованије него икада. Премда су сагласни да су промјене од изузетне важности, те да међу њима нема неких идеолошких разлика, једногласности нема о начину како до тих промјена треба да дође.

Просто да „оду” сви непоштени, а да дођу сви поштени није реално и то се не дешава и није се десило нигдје. Међутим повећање честитости, више правде и закона постепено, то се дешава.

Непринципијелне коалиције нису само наша реалност. Погледајте скорашње изборе у Израелу, погледајте дјеловање Нетњахуа, црвено – црне коалиције у Њемачкој,  такође слично је у Аустрији.

Наивно и нереално звуче они који мисле и пишу да замјена на позицијама нису промјене. Наравно да јесу, е о степену промјена се може говорити. Може се дискутовати јесу ли оне козметичке, суштинске или радикалне.

Овдје су важна питања: Жели ли опозиција да преузме одговорност и да побиједи?

Много је разлога да се сумња у то. Добро је бити у опозицији у систему гдје партијски врхови свих политичких опција судјелују у неком сегменту власти.

Жели ли народ промјене, те какве промјене жели?

Уколико жели радикалне онда предузима све што је неопходно, организује се, започиње и дјелује. Уколико жели постепене бира оне који су слични онима које жели да промјени.

Ни једна промјена власти не може се десити без оних који су неко вријеме или дуже времена гласали за позицију. Нити ће они који треба да промијене мишљње и казне неку политику или политичара, то учинити ако им се стално спочитава да су, као у нашем случају „црвена секта” и слично.

На крају дана, оног дана избора, све се своди на проценат, ма колико то некоме било ружно или прљаво или неморално. Тај проценат више, доноси власт и само од изборног закона зависи да ли власт сигурне четири године, власт по сваку цијену или ону која може да „падне“ и прије истека мандата, власт са више принципа и части.

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.