Малинче, Плачљивица и Дјевица : Страшне приче моје мајке

Мексико, земља текиле, маријача и теленовела. Већина се срела са овом културом пратећи љубавну причу Марисол, Злобнице и осталих. Сигурно сте примјетили колико је заступљен култ Дјевице од Гвадaлупе. Да ли сте се запитали зашто је то тако? И које су то жене Мајке Мексика?

Пише: Тереза Фини

Превод: Colleen

Мајка приповједа уз лукав осмијех и једну подигнуту обрву, откривајући нешто страшно. „Било је касно, негдје иза поноћи. Разговарала сам са својим момком на телефон и одједном сам осјетила хладноћу. Помислила сам да је остао прозор отворен.“ Ријечи навиру са мајчиних усана, задржавајући дах и очекујући реакцију. Ја као слушам, али не баш стварно; ову причу сам слушала толико пута.

„Једино чега се сјећам је да сам покушала открити одакле хладноћа долази, али нисам могла да се помјерим. Била сам залеђена. Телефонирала сам лежећи на кревету и била сам као парализована, ни макац. Тада сам је угледала. Стајала је на вратима моје собе, сва у бијелом, зурећи у мене. Покушала сам да вриснем, али нисам могла.“

Први пут ову причу сам чула у кући моје баке. Била је ноћ, а ја сам била мала, имала сам око седам година. Жене су се окупиле у бакиној дневној соби да причају о духовима. „Али то морају бити истините приче, “ рекла сам: „тако нешто се заправо десило теби.

„Мајка је наставила: „Још покушавам вриснути од страха,“ рекла је: „Али гласа нема.
Напокон сам вриснула. Нестала је када је твој ујак утрчао да види шта је са мном.“

Да сам била старија, постављала бих боља питања. Да ли је била лијепа? Озбиљно. Нисам никад видјела духа, поготово Плачљивицу, најљепшу од њих. Желим да знам. („Не сјећам се.“). – Како си знала да је то баш она? (“ Једноставно сам знала!“). То је можда био неки други дух ? (Једноставно, „НЕ“ би било све што бих добила.) Јеси ли била пијана? („Тереза, не. „)

Већина латиноамеричких породица има своју верзију приче о овом истом духу. Tај обичај је тако дубоко усађен у нашу културу, и када моја мајка о томе говори, као да прича историју. Никад нисам ни помислила да изразим сумњу у њене ријечи о томе. То је моћ вјеровања, које опстаје у легенди која је широко распрострањена, али потпуно неосновано.

Роберто Куева Дел Рио - Малинче са Кортесом

Латиноамериканци су духовни људи, првенствено католици; религија је неодвојиви дио наше прошлости и идентитета, тако да се мој осјећај кривице задржао и деценију након дистанцирања од Цркве. Чланови моје породице су васпитавани религиозно, али нису вијерници. Као прво, увијек каснимо на службу, а прави католик долази на вријеме. На Бадњи дан, нисмо никад у цркви, јер су одрасли ( а касније и ми, унуци ) спремајући тамалу, били превише пијани да возе , а камо ли своје грешно лице покажу Богу. Али, када сам у својој 27. години ушла у Цркву светог Патрика, на Менхетну, осјетила сам се близу дома, иако сам била 3000 миља далеко од куће.
Три су иконе, архетипови моћних жена у Чикано култури : Малинче, Плачљивица (жена коју је моја мајка вјероватно видјела у својој соби седамдесетих година) и Дјевица од Гваделупе. Улазећи у неко латиноамеричко домаћинство, имате велике шансе да угледате кип (или читав храм) Дјевице од Гваделупеа.

Дјевица од Гвадалупе

У латиноамеричкој култури, она је идеал; обожавана католичка икона, најчистији облик жене. Она је Божија мајка и светица којој се молимо кад су наши вољени на самрти или након што купимо лоз игре на срећу. Овај облик жене ми не можемо никад достићи. Постоји гушење женске сексуалности у нашој култури; често се плашимо да смо случајно секси, а мислим да се страх подржава кроз идеализацију Дјевице од Гваделупеа. Ипак, она пружа уточиште многим Латиноамериканцима, те је то линија између древних вјеровања и искустава са којим се ми, феминисткиње Чикана културе морамо помирити.

Малинче или госпођа Марина, робиња и љубавница шпанског конквистадора, Ернана Кортеза, представља латиноамеричку женску сексуалност. Она је икона наше културе и има улогу у шпанском освајању царства Астека, па и послије, доносећи једног од првих Местика (особа мијешаних, европских и индијанских коријена). Малинче је позната по томе што је завела Кортеза и због њене улоге у рату, те људи вјерују да је она симбол издаје. И данас, у Мексику се израз „малинчиста“ односи на нелојалну особу. Многе Латино дјевојке се од ране младости уче да сузбијају сексуалност, чије је оличење Малинче. Ако не чине тако, ризикују да буду прозване блудницама од стране жена. Нема већег разочарења за једног латиноамеричког оца. Плачљивица се потпуно разликује. Први пут сам чула за њу још као дијете, и знам да је прича о њој дио фолклора, међутим, многи људи вјерују да је она била стварна личност која је живјела негдје у 16. вијеку. Била је преварена жена. Када је њен супруг одлучио да је остави због друге жене, она је утопила своје двоје дјеце у оближњој ријеци, од бола и из освете. Легенда каже да лута обалама ријека и језера у Мексику, Калифорнији и на америчком југозападу, тражећи своју дјецу и наричући из дубине своје душе. Осуђена је да вјечно живи „између“ – не баш на земљи, али не ни у загробном животу. Латиноамериканци плаше своју дјецу овом причом, као упозорењем да се не би удаљавали од куће, но ја мислим да прича о Плачљивици још живи, јер подржава осјећај да је жена по себи грешна и да се мора држати под контролом. То је древно, бесмртно вјеровање. Ове три фигуре представљају улоге у којој се може наћи Мексиканка: la madre, la virgen, la puta, то јест, мајка, дјевица и блудница.

Tlaxcala - Palacio de Gobierno - Verhandlungen Spanier

Многе Чикана феминисткиње (као што су Сандра Сиснеро и Ана Кастиљо) су се бавиле откривањем и рушењем оваквог озбиљно ограничавајућег концепта. Вјерује се да ако срушимо штетну идеологију коју препознајемо и која се понавља у причи о „Наше три мајке“, како их понекад називамо, испитујемо светица- блудница дихотомију и мијењамо улогу жене у Хиспано култури. Ја нисам одрасла уз феминистичку идеологију. Моја бака, тетке и мајка су биле презаузете послом, подизањем породице и бригом о мушкарцима (као добра латиноамеричка жена,зар не?) да би размишљале о праву на планирање рађања и посљедицама сексуалног насиља. Моја бака сигурно није имала тај луксуз да може да сједи и размишља о свом статусу у доминантно мушком свијету, о томе шта ли све то значи. Она је подигла шестеро дјеце, бринула о скромном дому и бавила се проблемом расистичких комшија (ми смо били једина обојена породица у кварту у то вријеме), и добила би ударац од дједа уколико би повисила тон за столом. А ствари попут феминизма биле су резервисане за гринго жене. У свом есеју „Гваделупе – секс богиња“, Сандра Сиснеро пише: “Дјевица од Гваделупе је тако узвишен и нереалан идеал, да је то комично. Да ли момци теже да буду Исус? Нисам никад видјела доказ који би потврдио такву претпоставку. Они су били блудни, док је Црква то игнорисала и указивала женама на нашу судбину – брак и мајчинство. Алтернатива је живот блуднице.“ Чувам пластифицирану картицу са ликом Гвадалупе (“ Краљица Мексика“) , која стоји са рукама у положају за молитву, огрнута плавом тканином са златним звијездама (“да покаже да је са неба“, каже моја бака) и црвену хаљину. “Света свјетлост“ око Гваделупе симболизује да ју је Бог посветио. Она стоји на полумјесецу, а ја сам тек сазнала да је то мјесец због мог истраживања – цијели свој живот па до сад, пет недеља пред мој 30. рођендан, мислила сам да је мјесец заправо пар рогова. Моји бака и дјед су имали у ходнику своје куће веома велику слику Дјевице, а ја кад год бих пролазила ходником, исте куће гдје је моја мајка угледала духа кад је била тинејџерка, видјела бих рогове и осјећала бих се одвратно. Религија је била мистериозна, скоро застрашујућа за мене као дјевојчицу; ријетко је пружала сигурност мојој породици и осталим члановима наше Цркве. А мјесец који држи Дјевицу, сад знам, симболише “вјечну невиност“. Та идеја је један од разлога због којих сам одбацила многе приче из Библије; безгрешно зачеће је било потпуно невјероватно за мене. Али знала сам какав утицај је имала на моје баку и дједа, како су је у потпуности и предано поштовали, те због тога нисам могла да је потпуно одбацим. Ја сам најстарија унука, а с тим долази одређена одговорност и дужност – вјенчати се, имати дјецу, бити примјер млађим члановим породице. Ја сам изузетак, без дјеце, скоро тридесетогодишњакиња и писац. До недавно, ова Чикана феминисткиња не би препознала свој одраз у огледалу. Кад сам била тинејџерка, школски друг је рекао “спик“, у мом присуству говорећу о другом мексичком дјетету у разреду… . Знала сам да је ријеч расистичка и злонамјерна, али нисам ништа рекла. Ја сам, такозвана “Латина која може проћи као бјелкиња“. Када ме погледате, видите “вета“, бијелу дјевојку. У средњој школи сам се више уклапала са бијелим дјевојкама, зато што сам изгледала као оне. Осјећала сам се пријатно с њима, јер нисам била прихваћена од стране других Латиноамериканки, а то је вјероватно јер се ни оне нису осјећале прихваћено с моје стране. Знала сам да су Мексиканци спуштали главу, чак и у Заливској области (Сан Франциска оп.п.), гдје сам рођена и који је дом милионима Латиноамериканаца, а нисам хтјела осуде због нечег о чему нисам говорила – мојој раси. То је, углавном највећа привилегија оних који изгледају као бијелци, тачније, да не изгледају као мањина. Стидим се свог снобовског понашања кад сам била тинејџер, док мој дјед са јаким шпанским нагласком и тамном кожом, није имао тај луксуз да бира између прихватања или одбијања свог наслијеђа. Када сам одрасла, трудила сам се да прихватим и цијеним оно што је дјед са муком сачувао за нас, идентитет у туђој земљи. Жене попут Сандре Сиснеро и Ане Кастиљо су посветиле рад и живот модернизовању и редефинисању наше ограничавајуће културне идеологије; ово ми је помогло да боље разумијем жене у мојој породици. Жене попут моје баке, тетке, мајке, све које су се младе удале и родиле дјецу, помогле су и дивљим женама као што сам ја, да разумију сложеност савременог схватања без кидања веза са нашом традицијом. Не знам ко бих била без њих.

Оригинални текст погледајте на блогу: http://thehairpin.com/2014/06/la-malincha-la-llorona-la-virgen-my-mothers-ghost-stories

Уколико вас више занима о овој теми погледајте https://rebeccambender.wordpress.com/2014/05/23/llorona-latino-studies/

facebooktwittergoogle_pluslinkedinby feather

You may also like...

Оставите одговор