Лопови и референдуми, јефтине ријечи које пуно коштају

Знате ону причу о лажљивом дјечаку пастиру који из досаде и објести упорно виче, „вук, вук“? Плаши тако остале, забаавља се, а онда се смије и руга дјечацима које је уплашио. Узалуд га упозоравају да се са тим не шали, да ће се вук једном и појавити. Не слуша он то, ужива у својој забави. Вук долази, а дјечаку више нико не вјерује…

Прича о референдуму све више подјсећа на ову причу. Када се запетља да нема даље, када се приближе неки избори на сав глас па и независни се зачује „референдум“. Ако је Косово најскупља српска ријеч, онда референдум има све шансе да постане барем оно што је за Кока-колу Кокта. Има ту још ријечи које претендују, „корупција“ се намеће, док трају „реформе“, све у склопу „интеграција“. Но ипак за прекодринске Србе референдум „пали“, тада сво биће прокључа, крв брже струји, а срце удари који пут више. Референдум о чему год да је, звучи једнако, јер нико не слуша другу ријеч ни образложење, сви само на онај референдум мисле, на референдум са великим Р. Годинама то пали, а не мјења се тактика којом се побјеђује.
Раме уз раме са „референдумом“ пали и ријеч „лопов“, а да се лопови не вријеђају о њима се говори кроз борбу против корупције, ревизији приватизације и расвјетљавању афера.
Лидер Срба с лијеве стране Дрине је за оне с десне стране оличење Српства и патриотизма. На његове ријечи одушевљено кличу и вајкају се што неко такав није у Србији. Опет за Србе с лијеве стране Дрине, лидер мајчице Србије је оличење поштења и борбе против корупције, тајкуна и свега лошег, а вриједан и радан, па би просто било дивно имати га.
Никога није брига за одштету због неуставног притвора, шта је дванаест милиона, а онога чије име нико не смије да изговори нико се и не сјећа. У осталом није то ништа ново ни чудно, дешавао се већ да суд каже да је погријешио и да наложи држави да исплати паре пореских обвезника, а да тај човјек онда постане министар са сто хиљада марака више на рачуну. Како онда ико нормалан може да мисли да ће aваз o Слобомиру П. бити другачији.

Занимљиве су ријечи Матије Бећковића: „Велике крађе су грешке. Срамота је красти мало. Мали лопови су аматери. Умјесто да греше они краду. Красти мало је глупо. Зато мале лопове и кажњавају. Не због крађе већ због глупости, наивности, простаклука. Они свима нама крње углед. Они су толико примитивни да морају красти. Други до туђег новца долазе несвесно, природно, спонтано, случајно, узгред.“
Одговорност судија свих нивоа никада није довођена у питање. Најплаћенији су можда и најодговорнији што се лоповлук не зове лоповлуком.
У међувремену кампање трају, ботови раде, Магареће ливаде су пуне багера, а радна мјеста су ту. Синиша и Љиљана Павић просто не могу да вјерују како се сценарио за „Белу лађу“ пише сам, прича се да су гледали како се на угашеном лаптопу дипломца Томе исписују дијалози за нове епизоде…

facebooktwittergoogle_pluslinkedinby feather

You may also like...

Оставите одговор