09/12/2021

Дилема

Магазин

ЂОРЂЕ ВУКОВИЋ: Треба ли данас преводити Његошеве посљедње ријечи?

„Нека вам је просто! И нека Бог вама и свакоме Црногорцу и Србину, ђе год који био, благослови и умножи сваку добру работу! И не заборавите на моје ријечи! Љубите Црну Гору и сиротињи правду чините!”

Биле су то последње Његошеве ријечи изговорене на овоземаљском свијету. Све прије и након тог олујног октобарског дана 1871. године остало је као извиискра, познанство и загонетка сусрета божије промисли и народне душе, вјечно надахнуће и надахнуће вјечности. Све прије и након тога су повијесг и легенда, филозофија и уметност, тумачења и опјевавања „празника у Животу Српства“ како је владика Николај Велимировић назвао Петра II Петровића, генија који усамљен стоји међу бројним знаменитим Србима, без претходника и насљедника јер Његошевим претходником може се сматрати само велика душа српског народа оличена у народној поезији, док су његови сљедбеници сви који га поштују и диве му се , иоле поимајући његову величину или само предосјећајући грандиозне мјере величине „духа што се само једном у вијекове рађа“.

Његошево дјело многима је преголемо, сензибилитет предубок, мисли превисоке, али да би се разумјела његова посљедња порука, не треба нам ни раскошно образовање, ни распламсале емоције, ни нарочита памет, ни посебна писменост. Она је јасна, прецизна, сажета, једноставна, неумољива. Осјећајући да проживљава своје посљедње тренутке, владика Раде опростио се са оцем и братом, али завјетне поруке упутио је окупљеним главешинама. Поручио им је да свим срцем воле отаџбину и два пута нагласио да народу чине правду. Србима и Црногорцима, недјељивом и нераскидивом бићу пожелио је да им Бог препозна, награди и омасови доброчинства. „О, велики Самостворитељу, помози јадноме, ал’ јуначкоме црногорском народу, одржи  га у слози и витешком поштењу!”

Посљедњих октобарских дана 170 година послије, као истинску манифестацију „дубоке оданости” нашем пјесничком горостасу, Цетињском пустињаку и Ловћенском тајновидцу српски народ, а нарочито његове главешине, „ђе год који био“, морали би да размисле о актуелности Његошевих посљедњих ријечи. Праведност, доброчинство, родољубље, братска слога, витешко поштење. Ваљда те ријечи не треба тумачити,  ваљда нису изгубиле смисао и  промијениле значења!

НЕМА ЧОВЈЕКА БЕЗ ОБРАЗА

Сањао је господар Црне Горе слободу своје мале земље, 6aш као и сваког парчета Балкана на којем живи српски народ и његова јужнословенска браћа. Премудри владика и његови Петровићи правили су од горштака нацију, од стијена државу, искусили колико је моралан и интелектуалан живот трагичан, искушавани на тешким распећима, притиснути сплеткама и интригама политике у и око Црне Горе, дипломатским притисцима великих сила, унутрашњим побунама и недисциплином плаховитих и сујетних сународника, често окружени сировошћу и варварством, али су  непогрешиво знали да човјека  нема без образа, да на јунаштво не смије ни мрља пасти, да тирјанству треба стати ногом за врат не марећи од кога  и са које стране тирјанство долазило. Знали су да се нација и држава не могу саградити и одбранити без правде и поштења, да братска слога није  сумануто једноумље, политички трик, изнуђена покорност уцјенама или јавним блаћењем. А, прије свега и поврх свега, да је правда достижна само ако су сви једнаки пред законима и ако закони важе за свакога, Његош се посебно згражавао поткупљивања људи, владавине мита  корупције. Шта би рекао да нас?

Јован Цвијић написао је да нико као Његош није тако потпуно представио најдубље осјећајно и мислеће у нашем народу, унутрашње стихијске силе српског бића. Никада није имао прилику да крочи у вољену Србију, није видио цркве и манастире Косова и Метохије, са чијом се видовданском душом сродио. Црна Гора није била ни упола данашње. Срби су живјели као већински народ у Босни и Херцеговини, а настањивали су значајан дио подручја садашње Хрватске. Живјели су тешко, али митски. Непогрешиво су знали ко су и какви треба да буду! Све је народна душа сновидјела.

„Великаши, проклете им душе на комате раздробише царство, српске силе грдно сатријеше. Великаши, траг им се утро, распре сјеме посијаше грко, те с њим племе српско отроваше. Великаши, грдне кукавице, постадоше рода издајице”.

Његошеви стихови  из ”Горског вијенца” не расвјетаљавају само вријеме прије и послије Косовке битке, не погађају гамо завојевачке и бјелосвјетске родомрсце, већ и унутрашње дезинтеграторе, свако стање колективног духа српског бића када би постајало ослабљено, ојађено, корумпирано, деморалисало и обездуховљено личним интересима, политичким прагматизмом, партијашењем, сировошћу и охолошћу изнутра, неправдама и простаклуцима који разједињуу и разбраћају народ дијеле га на подобне и неподобне, ”патриоте” и ”издајнике”, уништавају јавни морал, бришу границе између доброчинства и пљачке, врлине и зга у немилосрдној борби „са својима и туђима”! О таквим националним погубностмма су прије и послије Његоша истовјетан суд давали многи знаменити  Срби, иако се свака генерација вејм наша упињала да докаже како се то не односи на већ на њихове противнике. Шта би рекао данас?

Црногорци су се од свог владике растајали ридањем, нагрђивањем лица, нарикањем жена и лелеком мушкарлца. На схрани се окупила братства, стотине свештеника и четири хиљаде Црногораца. Његошева мајка изговорила је оне чувене ријечи да њен син није за плакање и нарикање, већ на понос и дику свом роду. Роду у којем ће Ана и Томо годинама послије смрти свог сина чамити у Његушима, одбачени и заборављени. Српског генија седам пута ће сахрањивати. Од Цетиња до капеле коју је подигао на Ловћену, где су се смјењивале планинске, али и политичке непогоде, да би данас почивао у Мештровићевом маузолеју који ни по чему није Његошев!

На његовим посмртним остацима отиснуте су природне и  историјске драме, освајачки гелери и наше лицемјерство, срамни идеолошки и идентитетски манифести. Након смрти, уз породицу, одбачени су и потиснути Његошеви први сарадници Стеван Перков, Новица Церовић, Миљан Вуков…  Пропадаће његове сгвари. Књиге, слике, оружје, одјећа, чивилуци, билијар. Аустријанци и су гранатирали капелу у  првом свјетском рату, а касније приликом бијега из Црне Горе опљачкали библиотеку, одвукли Његошеве топове. Драгоцјене књиге су труле расуте посвуда, а чувени билијар је запаљен на Колашину приником неке партизанске диверзије је током  Другог свјестког рата.

НИЈЕ МОГАО ДА ПОБЈЕГНЕ

Није Његош ни за живота имао више среће. Један од најљепших и најобразованијих људи свог времена, пјесник, филозоф, свештеник и државник, господствен, отмјен и племенит, ерудита који је говорио неколико свјетских језика и врсно познавао политичке и културне прилике у Европи, често се ocjeћо потпуно усамљеним, окружен стијенама и горштацима, спољним ударцима и неразумијевањем сународника. Неким пријатељима се повјеравао да би се одрекао владичанства и државничких послова, па се само науком и умјетноошћу бавио. Хтио је да побјегне у Француску, Америку, али није могао. Није могао да остави свој народ и занемари своју дужност. Након посљедње посјете Италији, када је угледао свој Ловћен, подигао је капу и рекао: ”Више се никада нећемо раставити!” И нису! Покушавали су многи од Ловћена, Црне Горе и Српства да га раставе, да га ишчупају из колективног памћења, уџбеника, из идентитета, извиискре, али то ”бити не може”!  Чак и када би се чинило супротним. Литије које су прошле године задивиле сав слободољубив свијет биле су наткриљене Његошевим сликама и заставама са његовим завјетним мислима у одбрани Српске православне цркве, Његошеве свјетлости и светости у српском и црногорском бићу, али био је то и народни устанак против главешина које су погазиле наук о правди и витешком поштењу.

НИСУ ГА РАСТАВИЛИ ОД ЛОВЋЕНА ЦРНЕ ГОРЕ И СРПСТВА

Још смо дужни Његошу. Дужни да чувамо српски језик, да мислимо косовску филозофију и љубимо отаџбину, али дужни и живјети видовданску етику, ведру и пунолетну, народним врлинама стилизовати и оплемењивати политички живот, устрајати против сваке тирјаније, примитивизма, корупције. Да нам, баш као и Јовану Скерлићy, Његош буде симбол национално-етичког идеала, велика покретачка снага у борби против сваког зла и   достизања истинске слободе. А слободе нема, као што нема ни нације и државе, без витешке етике,  без морала, поштења, чојства, самопоштовања, самопознавања, једине ваљане политичке директиве, обрасца по којем се влада самим  собом и народом. Има ли, га данас?

Његош рече: „Бог нас  знаде и ми себе знамо, више нама не треба познанства!“

Знамо ли се?

ИЗВОР: Глас Српске, Глас Српске плус

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.