Дијагноза инаћење и турбо србовање или како крстити болницу у Источном Сарајеву

Јавна здравствена установа болница Источно Сарајево, или у народу просто Касиндо, требала би да добије изглед праве болнице у октобру наредне године. Дакле непосредно пред изборе. Па и ако не буде завршена до тада, а то у нашим условима никада није извјесно, јер не знам шта се овдје изградило у предвиђеном року, будите сигурни да ће тада бити отворена, исто онако како су ономад отварали и студентске домове на Палама.

null

Услове у којим се сада лијече пацијенти Источног Сарајева и околине тешко је и описати, јер мало ко може да вјерује да тако нешто постоји у Европи у 21. вијеку. Сваки озбиљнији и тежи случај, иде на Кошево у Клинички центар унверзитета у Сарајеву. Да, у исто оно Сарајево које предсједник назива “Техераном”, у које он “не воли да иде” и гдје “иде само кад мора”. Па и зашто би ишао. Он се не мора лијечити у Српској никако, ту су хеликоптери и авиони Српске да се лети гдје год треба.
Но, да се вратимо лијечењу. У том за предсједника “Техерану” љекари су спасили на хиљаде живота и сачували на стотине удова становницима Источног Сарајева, јер су неспособне власти расипале новац на све осим за изградњу болнице. Његове такве изјаве, аљкавост и неодговорност, само додатно отежавају људима који морају да иду и не само да иду већ и да се лијече у Сарајеву. Да ли је истина да су од средстава грчке Владе умјесто да изграде болницу у Касиндолу, направили дворану у Лакташима, више уопште није важно, или барем није важно онима који нису стигли на вријеме ни до тог и таквог Касиндола или и ако су стигли за њих није било спаса. Од болнице је била много важнија и зграда Владе у Источном Сарајеву, направљена средствимa из буџета, да би празна чекала по неки састанак министара са локалним властима или још рјеђе на сједницу владе. Никоме није важно ни што може из буџета за администрацију, а за болницу мора кредит. Ништа од тога није важно, важно је да ће болница бити у инат. Важно је да ће сада фирма из Лакташа да гради болницу у Источном Сарајеву. И уопште немојте да сумњате да они нису најбољи понуђач. Као што је у осталом било и у свим осталим случајевима када се нешто градило, од тунела и пута преко Чемерног, до аутопутева, мостова и тако даље.

За вријеме рата на подручју данашњег Источног Сарајева формиране су три болнице, поред болнице Касиндо, формирана је ратна војна болница Коран Пале и Војна болница главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу

Током сукоба у Сарајеву је било затварано мучено и убијено на хиљаде Срба, а међу њима било је и више од 460 љекара, и то само зато што су Срби. Списак и свједочења преживјелих љекара, логораша, као што је био и он сам, саставио је и записао по сјећању и свједочењима покојни Страхиња Живак, дугогодишњи дописник Вечерњих новости. Он је и сам доживио огромну трагедију, игубио је два сина, а за њихову погибију је сазнао годину дана касније у логору Виктор Бубањ гдје се налазио. Захваљујући његовој преданости и снази имамо свједочења преживјелих логораша, списак убијених љекара и не само љекара. Написао је више књига, исте, логорашке тематике, чувајући од заборава људе који су убијени и нестали. Писао је да “живи да свједочи”, а данас када га физички нема, његове књиге настављају свједочење. Испричао је да су највећи дио посла у сaкупљању имена љекара и професора сарајевских клиника обавили академик Мирко Шошић и проф. др Марко Вуковић.

Зашто је све ово важно и зашто у тексту о болници говорим о овоме. Када је предсједник постављао камен темељац за изградњу болнице у Источном Сарајеву истакао је себе као неког ко је иницијатор изградње болнице, занемарио је вапаје скоро седамдесет хиљада људи тог краја који су упућени на ту болницу. Истакао је себе и своју “иницијативу”, а све друге ставио не у други већ ко зна у који план. Као да људи не знају да је болница потребна и да ће они да плате кредите за изградњу исте, већ ето треба да захвале добрим и милостивим властима што су их се сјетили. И не само то, неки генијалци су се досјетили да поставе билборде са неким натписима болница у инат свима, упркос свему или томе слично. Какав инат, коме пркос?

А онда је на ред дошло име, поносно се испрсио и рекао: “драго ми је што је прихваћен мој приједлог да се овај објекат зове “Србија””. Оно што ме занима је, са ким се консултовао око тога, кога је питао за савјет, како је донио ту одлуку. Да ли је питао некога ко ради у болници у Источном Сарајеву, шта о томе мисли директор, шта мисле љекари, а шта грађани Источног Сарајева?

Зашто о називу болнице није допуштено изјашњавање житеља града гдје се болница гради? Да ли је могуће да нико нема образа и части да помене људе који су страдали због свог имена, или оне који су својим радом задужили људе сарајевско-романијског краја. Зашто нико од колега тих људи није устао иступио и предложио нешто друго, смисленије. То што о овим људима предсједник Српске Милорад Додик не зна ништа то и није неко чудо, нити је то нешто ново. Међутим тужно је да они који знају ћуте, а у питању су њихове колеге, њихови професори. Зашто болница не би носила име некога од људи који су настрадали, а њихов списак је дугачак да би их све поменули и да би их све описали, сваки од њих заслужује пошту и сјећање. Зашто није понуђено више приједлога, па да када се градња заврши становници изаберу име.

Угледни сарајевски љекар Милутин Најдановић одведен је из његовог стана у Сарајеву 14. августа 1992. године, дан касније његово тијело пронађено је на улазу у стадион Кошево. Био је професор на Медицинском факултету у Сарајеву, оснивач торакалне хирургије у Сарајеву и посланик СДС-а у првој демократској скупштини СР БиХ.
Према свједочењу др Марка Вуковића, ратне 1993. године срео је докторицу Милицу Лопандић, она је била први дјечији хирург у БиХ, два мјесеца касније читао је како се бацила кроз прозор стана, док су сви причали да је бачена са прозора. Наредне године приликом покушаја изласка из Сарајева убијена је, а потом бачена у Миљацку и докторица Милица Гутовић. Исту судбину доживјели су и радиолог Живојин Савчић, ортопед Бранко Станчић, доктор Милорад Томашевић, доктор Гојко Шубрат…
Колико је само живота спасио пуковник др Драгољуб Лазаревић, начелник хирушког одјељења Војне болнице у Сокоцу. Најзаслужнији за формирање и ове и Војне болнице Коран био је др Томислав Таушан. О рођеном Сарајлији академику и проф. др Бориши Старовићу толико тога је већ написано и речено, његове заслуге за Српску, Источно Сарајево, његов универзитет и Медицинки факултет у Фочи су немјерљиве.

Милорад Додик је желио да буде већи православац од патријарха и то не само нашег већ и оног првог међу једнакима из Цариграда. Поново је показао да не схвата шта значи водити одговорну националну политику, да не разумије дубљи смисао тога, да зна само за површно предизборно шићарење као и увијек до сада. Отуда и приједлог да се болница зове “Србија”. Површна је и тужна и екипа која је то једногласно и послушнички прихватила без поговора.

Школа чију изградњу је финансирала Влада Републике Србије на Палама већ носи име “Србија”, Значи ли то да све што будемо градили у Источном Сарајеву мора да се зове Србија, јер једино тако смо прави и велики Срби? Па неће бити. Бићемо велики људи не када будемо упоређивали бројеве ципела и висину, већ дјела и постигнућа, како појединачна, тако и колективна. Када будемо разумјели и поштовали себе, без да другима гурамо прсте у очи и тјерамо инат. Када будемо памтили и сјећали се људи који то и те како заслужују.

facebooktwittergoogle_pluslinkedinby feather

You may also like...

Оставите одговор