09/12/2021

Дилема

Магазин

ЧЕДОМИР АНТИЋ: Зашто Бошњаци

Док међу Србима националних Босанаца практично и нема, а нестали су католички Срби, националних Муслимана још увек има, постоје у областима Западне Босне, Црне Горе и у Србији

Прихватио сам да босанске Муслимане зовем Бошњаци пре него што је то учинио добар део њих самих. Сада већ давне 1993. године. Навикао сам на то, оправдавајући овај став пристојношћу. Они себе тако зову. Када помислим на овај народ, помислим прво „Бошњаци”. Ипак, из разлога политичке рационалности неопходно је оставити мало простора и за стари назив, колико год био несавршен, контроверзан и по својој суштини привремен, парадоксално конструисан у време владавине једног режима атеистичких амбиција. Наиме, док међу Србима националних Босанаца практично и нема, а нестали су католички Срби, националних Муслимана још увек има, постоје у областима Западне Босне, Црне Горе и у Србији. Број им чак расте. Муслимана разних националности у Србији има практично колико и Бошњака, али зато Бакир Изетбеговић приликом једне посете Београду мирне душе све њих означи као припаднике свог народа.

Да не спомињемо протест муслиманског клерика из Прешева који се пре двадесетак година као Албанац побунио против сарајевске и бошњачке хегемоније. Ако данас неко цркву која је свој коначни оквир стекла обновом Пећке патријаршије 1557. године, а континуитет води од 13. века, сасвим озбиљно назива „црква Србије” и истима аргументима је оспорава у Северној Македонији, на Косову, у Црној Гори и Хрватској, зашто је онда од Србије очекивано да предњачи у доприносу конструкцији и интеграцији других нација и њихових верских заједница. Добар пример је захтев српским властима да наметну решење уједињења муслиманских верских заједница у Србији, као и да помогну асимилацију Буњеваца у Хрвате. Овде у повици на један народ, који је 1918. у Бачкој био знатно бројнији од Хрвата, учествује и амбасадор „европске” Хрватске, чије име и презиме говоре да му непосредни преци нису припадали хрватском народу.

У нашој јавности преовлађују два међусобно супротстављена става о тежњама муслиманске нације у Босни и Херцеговини. Српски националисти виде их као отпаднике од српског народа који су се приклонили туђину и са којима суштински не може бити споразума (за разлику од Црногораца, којима негирају постојање, позивајући се на моралну флуидност и идентитетско камелеонство доброг дела њихових вођа, али, што је важније, и скорашње раздвајање две нације и живе међусобне родбинске везе). Српска левица види Бошњаке као пристојне и умивене Југословене који су у свему у праву и чији су екстремисти последица „српског зла”.

Шта жели муслимански (бошњачки) национални покрет? Босанске Муслимане у односу према стварању националне државе прати једна повољна околност. Иако формално подржани од стране већине великих сила, НАТО-а, ЕУ, исламских држава и, доскора, Уједињених нација – они се осећају опкољено и угрожено. Просечном Србину можда то делује необично – будући да је у Босни и Херцеговини православна и српска већина нестала тек шездесетих година 20. века, док су државне традиције из средњег века свакако добрим делом хришћанске и православне, а никако нису исламске – али Муслимани (Бошњаци) Босну и Херцеговину видели су као искључиво своју земљу. Поглед на Србе и у мањој мери Хрвате као на рајетине, тек нешто значајније од домаћих животиња, заменио је, после краткотрајног југословенског и социјалистичког искуства заједништва, поглед на њих као на неутемељене дошљаке. Од исламског интегристе до хомонационалистичког активисте међу Муслиманима влада консензус о томе да је бошњаштво темељна нација Босне и Херцеговине, да је „грађанска држава” у ствари успостава демократије у оквирима већински муслиманског грађанства ове државе, као и да права Срба и Хрвата никако не могу бити политичка. Да не говоримо о консензуалности. Могућа су само некаква права у домену показивања фолклора, увек изнова дефинисана искључиво муслиманском добром вољом. Србе и Хрвате, истинску већину у држави, Бошњаци од средине 20. века виде на исти начин на који Немци гледају Венде и Лужичке Србе, а Јапанци народ Аину.

Осећај претрпљене неправде доминира идентитетом босанских Муслимана. Многе нације осећају да им је учињена неправда. Срби су међу њима. То је важан подстицај интеграцији и деловању, али замислите ове контрадикције. 1. Имали сте подршку читавог света, ратовали сте јуначки, а победа вам је ускраћена; 2. Били сте већина у свим градовима државе (осим Требиња и Бањалуке), а сведени сте на две велике долине и једну изоловану енклаву; 3. Једини од југословенских народа немате своју националну државу; 4. Вековима потцењени од Цариграда („четрдесет Босанаца, један човек”, говорили су све до 20. века чак и најсиромашнији Турци на Косову, оцењујући вредност преласка становника Босне у ислам), бранили сте стари поредак и касније наслеђе Османског царства, све до Тургута Озала. Често и против воље османских владара и турских председника.

Коначно, ту је и поглед на велику политику. Док су Срби традиционално бунџије, који и онда када прихвате диктат сила, то чине кроз зубе, а чак и кукавичлук прате галамом; Муслимани (Бошњаци) поштовали су велике силе, као што чини власт државе која и сама верује да је империја. Одатле и њихово југословенство – Југославија је била „велика држава” и „сила која заслужује респект”.

Србија већ деценијама води политику према Републици Српској, која није уједначена и увек најбоље промишљена, али је посвећена и има континуитет. Подстакнута пре свега од веома бројних Срба пореклом из Српске (у збиру Срби из БиХ који живе у Српској и Србији превазилазе 50 одсто укупног броја становника Босне), ова политика, међутим, нема дугорочне циљеве и не предвиђа пуну просветну, културну, социјалну и економску интеграцију две земље. Међутим, политика према Бошњацима (Муслиманима) изостала је. И док САД и НАТО уместо Бошњака воде некакву политику у Србији (преко невладиних организација) ширећи тезе о „србијанству”, потреби стварања „равноправне” Босне, посебности злочина над Бошњацима и безначајности злочина над Србима, као и у читавим кампањама, рецимо, за јединствени ЈМБГ или стварање безименог заједничког језика с хрватском основном и латиничним писмом…), Србија нема муслиманску (бошњачку) политику иако би јој она помогла не само у Босни већ и у Црној Гори, на Косову и у Северној Македонији.

Кључно питање ове политике је признање Бошњака (Муслимана), али уз настојање да културни образац остане делом заједнички. Признавање „босанског” језика (уместо бошњачког) прво у Србији, па тек потом у БиХ, било је велика грешка. Дакле, признајемо, подржаћемо, неке фондове ћемо одвојити, али да се бошњачки језик развија у духу његових корена, уместо што се вештачки кроатизује да би се разликовао од српског. Притом, нема компромиса који би штетили достојанству било ког народа, па чак и српског. Друго је питање инвестиција – Србија инвестира у бошњачке кантоне с неким циљем, а не да би умирила бошњачки национализам зато што исто чини у Српској. Коначно, као што су САД и НАТО уложили велика средства у еманципацију регионалних разлика у Србији, не видим зашто и Србија не би исто урадила помажући опстанак оних идентитета (у Зеленој Крајини, Средњој Босни, Херцеговини и Црној Гори) које сада структуре консензуалне БиХ настоје да „бошњакизују” упркос вољи друга два народа.

Србија мора да буде пример не само по привредној и финансијској снази (што, нажалост, још увек није) већ и по својим демократским установама, али и по томе што зна шта жели.

Историчар, Напредни клуб

ИЗВОР: Политика

Оставите одговор

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.